Ova tema ima siroki pojam , i ovde mozete izneti sve sto ste culi ili procitali o nekim interesantnim zbivanjima ili pojavama , sve ono , sto bi po vasem misljenju moglo interesovati posetioce foruma. Tema je pedagoskog karaktera , i namenjena je za prosirivanje opsteg znanja. Naravo, moze se i otvarati diskusije ,konfrontacije , na osnovu iznetih cinjenica. Upravo se ovde moze razmeniti znanja i pitanja . Mozda upravo Vas kolega na forumu poznaje to , sto je Vama potrebno. "Neozbiljnosti" nema mesta u ovoj temi.
Pre 50 godina 3 Novembra
1957. godine, tadasnji SSSR lansirao je Sputnik I, prvi svjetski vjestacki satelit. Ubrzo nakon toga, 3. novembra te godine, lansiran je Sputnik II koji je nosio i jedno zivo bice - Lajku, psa koji je postao prvi zivi stvor koji je letio u svemir. Tek 4 godine poslije toga, 1961, prvi covjek - Juri Gagarin, letio je u lansiranoj letelici Vodstok. Kako nije postojala mogućnost da se pas vrati živ, sovjetski naučnici su planirali da ga uspavaju otrovom koji je bio ubrizgan u hranu. Ali pravi uzrok smrti Lake dugo nije bio poznat. Sovjetske vlasti su godinama davale oprečne izjave: da je pas uginuo zbog nedostatka kiseonika u kabini i da je nad njim izvršena eutanazija. Neki su govorili da je Lajka u toj kabini živa provela čak četiri dana. Tek 2002. konačno je objavljeno da je Lajka uginula pet do sedam sati nakon lansiranja od stresa i previsoke temperature.
Mada Lajka nije preživela ovo putovanje ona je dokazala da je let u svemir živog putnika sa Zemlje moguć. Tako je Lajka popločala i put čoveka u svemir, a i snabdela je naučnike prvim podacima o reakciji živog organizma u okruženju svemirskog leta.
Na slici: Lajka kao prvo zivo bice u "Sputniku 2" spremna za lansiranje .
1914. - Pod komandom generala Oskara Poćoreka (Potiorek) u Prvom svetskom ratu je počela austrougarska ofanziva na Srbiju, okončana slomom i bekstvom preko Drine polovinom decembra 1914. Pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari prvi su veliki uspesi saveznika nad centralnim silama u Prvom svetskom ratu, a posle ponižavajućeg poraza, Poćorek je penzionisan.
Cerska bitka (1914)
Kad je poceo Prvi svetski rat Austrougarska vojska pod komandom generala Pocoreka provalila je u Srbiju preko Save i Drine. Zauzet je Sabac. Srpska Druga armija pod komandom generala Stepe Stepanovica krenula je ka Ceru, Sumadijska divizija prema Sapcu a Konjicka divizija prema Macvi. Na levom krilu u bitku je usla Treca armija pod komandom generala pavla Sturma. U podrucju Cera tokom 1914. vodila se velika bitka u kojoj je sa Austrougarske strane ucestvovalo oko 200 000 ljudi sa velikim brojem artiljerijskih orudja, a sa srpske oko 180 000. Glavna bitka na Ceru trajala je od 16 do 19 avgusta. Na praznik Preobrazenja Srpska vojska ostvarila je veliki pobedu, odbacila neprijateljsku vojsku preko Drine i u potpunosti omela Austrougarski ratni plan. Ubijeno je i ranjeno oko 25 000 a zarobljeno 4500 austrougarskih oficira i vojnika, srpska vojska izgubila je 16 000 ljudi. Napadaci su se povukli i iz Sandzaka. To je bila prva saveznicka pobeda u Prvom svetskom ratu zbog koje je ugled Srbije znatno porastao.
Kolubarska bitka (1914)
Posle bitke na Drini u septembru 1914. Srpska vojska je pred novim naletom Austrougarske vojske morala da odstupi prema reci Kolubari i Ljigu. U zaposednutim krajevima neprijateljska vojska cinila je nevidjene zlocine nad civilnim stanovnistvom, a polovinom novembra srpska vojska je morala da se povuce jos dalje i zaustavila se na liniji fronta dugoj 130 kilometara: Varovnica planina-Kosmaj-Vagan-Takovo-Kablar-Ovcar-Jelica planina. Austrogarskih vojnika je bilo oko 160 000 a srpskih oko 120 000. Potpuno neocekivano za neprijatelja, srpske snage su 3.decembra presle u napad. Upornim pritiskom srpska Prva armija, pod komandom generala Zivojina Misica, probila je neprijateljski front; Druga armija vrsila je frontalni pritisak na neprijatelja, dok su trupe odbrane Beograda izdrzale napad i protivudarom 6.decembra stabilizovale situaciju. U noci 6/7.decembra austrougarske trupe su se povukle preko Kolubare a do 15.decembra bile su primorane na potpuno povlacenje iz Srbije. U Kolubarskoj bici austrougarska vojska izgubila je samo u zarobljenima vise od 43 000 vojnika i oficira i ogroman ratni materijal.
Na slici: Austroug. gen. Oskar Pocorek Srpski generali: Zivojin Misic , Stepa Stepanovic
Sa dolaskom jeseni , skoro u svim pravvoslavnim porodicam pocinju proslave Krsne slave.
Gdje je Srbin - tu je i slava
U velikoj porodici pravoslavnih hrišćanskih naroda srpski narod se najlakše prepoznaje po slavljenju domaćeg, porodičnog paznika zvanog slava ili krsno ime. S pravom se govori i piše da su Srbi prepoznatljivi upravo po svom sveopštem običaju slavljenja slave, ma gdje da žive ili ma gdje da su živjeli otkako su kršteni narod, a naročito od vremena Sveog Save pa nadalje. Specifičnost slave, sastoji se u tome što ovaj naš lepi običaj nije svečanost pojedinca, kao što je, na primjer , imendan ili rođendan, nego predstavlja slavlje « slavljenje jedne šire zajednice»: porodice, ili više njih .
Šta je slava ili krsno ime? Teško je sloziti «definiciju» slave ili krsnog imena u jednoj rečenici, iznijeti njen sadržaj i smisao. Moglo bi se reći da je slava molitveno proslavljanje jednog svetitelja kao zaštitnika jedne porodice i njenog molitvenog zastupnika pred Bogom.
Kako treba slaviti slavu?
Proslavljanje slave je dakle, izraz naše blagodarnosti Bogu za sva dobra kojima nas je obdario i molitva Njemu ( našem svetitelju da bude našim molitvama posrednik pred Gospodom) - da nas sačuva od zla i da nas uputi na pravi životni put. Otuda se slava mora proslavljati u tom smislu, sa tim uzvišenim ciljem, a ne radi gošćenja, jela i pića.
Šta je potrebno pripremiti za proslavljanje krsnog imena – slave ?
Prije slave kod domacina se obavlja vodoosvećenje: sveštenik osvećuje vodu- sveti vodicu, kojom se mijesi slavski kolač, a na dan slave u crkvi blagosilja se koljivo (žito) i slavski kolač, koji se unakrst preseče i prelije vinom .Dakle , za slavu je potrebno ;osvetiti vodicu u svome domu,pripremiti slavski kolač, koljivo(žito), slavsku svijeću i crveno vino. Pored ovoga u svakoj pravoslavnoj kući trebalo bi da ima slavska ikona ( lik svetitelja koga slavimo), koju treba postaviti , na nekom zidu prostorije gde se najvise vidi , obicno prema istoku , i kadionica sa tamjanom.
Slavski kolač
Na svečano postavljenom stolu Slavski kolač predstavlja žrtvu bragodarnosti Bogu što smo kroz Isusa Hrista i Njegovo stradanje spaseni od propasti koja bi nas stigla zbog naših grehova. Unakrsno presijecanje kolača predstavlja Njegovo stradanje, a prelivanje vinom simvolično predstavlja nevinu krv Hristovu prolivenu na Golgoti.
Slavska svijeća Predstavlja svjetlost Hristove nauke. Ona nas predstavlja kao sinove Svjetlosti, koja prosvjećuje svakoga čovjeka . Sveća treba da bude od čistog pčelinjeg voska. Slavska sveća označava žrtvu, najčistiju i najneviniju, kao što pčele prave med, skupljajući sladak mirisni sok sa raznih čistih i mirisnih cvetova. Tako i molitva domacinai njegove porodice treba da potiče iz njegovog čistog srca i mirisne, neukaljane duše. Slavskom svećom se izražava svečanost praznika i radost ukucana.
Koljivo ( slavsko žito) Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove, a u spomen Svetitelja koga slavimo, kao i za uspomenu na one naše pretke, koji su u vjeri živjeli i na one koji su za vjeru dali svoje živote.Treba naročito naglasiti: da se koljivo o slavi ne sprema za pokoj duše Svetitelja koga slavimo, kao što neki pogrešno misle! Svi su Svetitelji živi i nalaze se pred Gospodom kao naši zastupnici i molitvenici!
Kada se počinje slaviti Krsna slava? Kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, oženi se i ne živi više sa ocem, on treba odmah da počne da slavi svoju krsnu slavu.Sasvim je pogrešno ,što pojedini danas,ne slave, izgovarajući se riječima:»živ mi je otac i on slavi».Dakle, čim neko živi zasebno i ima svoju porodicu,dužan je da slavi svoju slavu,jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta i pomoćnik u svakom radu,veliki Božiji blagoslov i zaštitnik svih ukućana,naročito djece.
Na slici - Sto Krsne slave u jednoj pravoslavnoj crkvi
Vernici i Srpska pravoslavna crkva obeležavaju danas praznik posvećen svetom velikomučeniku Dimitriju, koji je u narodu poznat pod nazivom Mitrovdan. Sveti Dimitrije, koji je zaštitnik Soluna i pokrovitelj Sibira, uvek se praznuje 8. novembra po novom kalendaru. Mitrovdan je krsna slava mnogih srpskih porodica.
Na ovaj praznik, u srpskom narodu poznat kao Mitrovdan, pominje se pogibija svetitelja koji je život okončao u tamnici 306. godine gde je zatočen, otkazavši poslušnost progoniteljima hrišćana.
Prema predanju, svetitelj Dimitrije rođen je i živeo u Solunu, a car Maksimilijan (240-310.) ga je postavio za vojvodu, nadajući se njegovoj odanosti u progonu hrišćana. Dželati su ga, kako je zapisano, zatekli u molitvi i iz daljine gađali kopljima, jer nisu smeli da mu priđu.
Hrišćani su telo krišom sahranili, a na grobu su se, veli predanje, počela dešavati čuda i isceljenja, pa su odlučili da na tom mestu podignu crkvu. Solunski hram je podigao velikodostojnik Leontije, izlečivši se nad moštima svetitelja.
I svi pravoslavni hrišćani i verni slave ovog velikomučenika verujući njegove isceljiteljske moći koje su mnogima pomogle.
U Srbiji se Sveti Dimitrije praznuje kao slava Mitrovdan, a u mnogim krajevima je ovo i dan održavanja zavetina - preslava.
Narodna verovanja U mnogim krajevima se verovalo da po tome, kakvo je vreme na Mitrovdan, verovalo se da će tako biti sledeće leto.
Inače Mitrovdan se svetkuje i kao bećarski praznik i ovčarski dan, jer su se na ovaj dan isplaćivali bećari - čuvari stoke.
Zdravica
Veoma značajan element slavskog ceremonijala je ustajanje za stolom, dizanje i napijanje zdravica. To je, po opštem shvatanju, kao i prekada, najsvećaniji čin prilikom proslave.
Na primer, u zdravici se kaže: "U čije se zdravlje vino pilo, sve mu zdravo i veselo bilo, rodilo mu i žito i vino, ponajviše pšenica belica i u kući sve muška dečica".
Gost se, prilikom ulaska u kuću, u pozdravu obraća domaćinu rečima: "Slavio ga (krsno ime) mnogo ljeta u zdravlju i veselju". Ta želja se izražava i u drugim zdravicama u kojima se na Slavi ne oskudeva: "Ko je proslavljao ove godine, proslavljao je i do godine, punu i čestitu, sretnu i bogatu, mnogo ljeta, a sve za njegova života, on i njegova deca"... itd.
Napomena : Svi navedeni podaci na ovim stranicama, su odabrani i sredeni za Vas , iz pouzdanih izvora strucne literature.
Svim vernicima koji slave Svetog Dimitrija - u narodu vise poznat kao , MITROVDAN
>> SRETNA SLAVA <<
Na slici : Poznate ikone Svetog Dimitrija - MITROVDAN
9. Novembra 1989. god. pocelo je rusenje Berlinskog zida
Zid je izgrađen 1961. godine kao najopipljiviji simbol hladnog rata - gvozdene zavese koja je delila Evropu. Nakon izgradnje Berlinskog zida, oko 5.000 ljudi uspelo je da prebegne, ali se procenat znatno smanjivao jer je zid bio dobro čuvan. Čak 191 osoba izgubila je život pokušavajući da pređe preko zida koji je razdvajao Berlin.
Rušenju zida je simbolički označilo i početak pada komunizma u istočnoj Evropi. Njemu su prethodili višenedeljni protesti građana koji su, podstaknuti politikom tadašnjeg prvog čoveka SSSR Mihaila Gorbačova, tražili od vođstva DDR više građanskih prava i slobodu kretanja.
1989. - Nakon kraha socijalizma u Evropi, istočnonemačke vlasti ukinule su zabranu prelaska iz istočnog u zapadni deo i već uveče na hiljade građana se okupilo i otpočelo rušenje Berlinskog zida.
Tokom rusenja berlinskog zida uslijedile su promjene na politickoj karti evrope.istocna izapadna njemacka su se ujedinile.iz sovjetskog saveza izdvajaju se balticke republike-letvanija,estonija i letonija.nesto kasnije i sve ostale bivse republike sssr-a postaju suverene.
Dijelovi zida s važnijim grafitima nalaze se danas u svim većim svetskim galerijama, a manji delovi, krhotine, još se uvek mogu naći na aukcijama na internetu ili u pojedinim berlinskim suvenirnicama.
Kapitulacijom Nemacke, posle cetiri godine krvavog rata, zavrsen je Prvi svetski rat u kojem je ucestvovalo 36 drzava. Prvi svetski rat se vodi u Evropi, Aziji i Africi. Od oko 70 miliona mobilisanih, poginulo je i umrlo od rana i gladi oko 20 miliona; najveci gubitak je imala Srbija (26% od ukupnog broja stanovnistva).
Bezuslovna kapitulacija, prema kojoj je Nemacka morala da napusti sve okupirane zemlje na zapadu i istoku, Alzas i Lorenu i levu obalu Rajne, potpisana je u zeleznickom vagonu u francuskom mestu Kompijenj, 11. novembra 1918. godine, u 11 casova pre podne. Kasnije, u znak sitne osvete, Hitler je naredio da Francuska potpise kapitulaciju u junu 1940. godine u istom tom vagonu koji se cuva kao spomenik-muzej na tracnicama u Kompijenju.
Danas , posle 90 godina, kada su nestale sve mrznje , kada su nestale sve zelje za nekom osvetom , danas kada se u sistem vrednosti naseg naroda, umesale velike sile . Danas kada su mnogi od Nas postali drzavnici onih zemalja , zbog kojih smo izgubili "One" koji su nas rodili , Oni, koji su u rovovima , do guse u blatu , pomesanog sa delovima njihovih tela, uporno branili , zemlju , da bi generacijama iza njih, obezbedili ,slobodu. Danas ili sutra, narednih dana ,ili jednog dana , do kraja meseca , odvojite svako, nekoliko trenutaka, i u mislima, sa ponosom "odajte postu" , onim Dusanocanima , koji su ucestvovali ili izgubili zivote u Prvom svetskom ratu. Mislim da je svako od Nas imao nekoga . Krajnje je vreme da se setimo i zahvalimo tim nasim precima , time sto cemo da obelodanimo , njihove grobove i kamene spomenike koje se nalaze u "prasumi " korova i zbunja u starom delu groblja.
Danas 11. Novembra su evocirani svi ti dogadjaji iz Prvog svetskog rata , zbog kapitulacije Nemacke na danasnji dan pre 90 godina. Prisetimo se malo istorije:
Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austro-Ugarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austro-ugarska vlada objavila rat pa sve do završetka Prvog svetskog rata 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom . Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je 1.300.000 stanovnika što je činilo 33% populacije. Ne treba zaboraviti nikada da je Srbija bila zemnja sa najvecim gubicima u Prvom svetskom ratu . Srbija je izgubila 60% muske populacije.
Pozelno bi bilo da ukoliko neko od Dusanovcana u njihovim albumima poseduje fotorafije nasih mestana , pohvalnice , ili slike medalja ( ordenja) za zasluge nasih ljudi u Prvom svetskom ratu, ili neku interesantnu pricu - neka slobodno objavi na ovim stranicama , sigurno ce time ulepsati nas sajt.
Sveti Arhangel Mihail - Aranđelovdan, 8. odnosno 21. Novembra po novom kalendaru. Anđeli, kao božji glasnici, imaju značajnu ulogu među bićima hrišćanske mitologije. I među njima postoji hijerarhija. Najviši rang imaju arhanđeli, na čijem čelu je bio Mihailo, u narodu poznat kao sv. Aranđel ili Ranđel. Srpski seljaci mislili su da je sv. Aranđel najstariji i da živi pored samog Boga na nebesima. Bog mu je poverio najvažniji zadatak - silazio je na zemlju i samrtnicima vodio dušu. Zbog toga su ga u nekim krajevima zvali i 'dušovodnikom', a ponegde i 'krvnikom'. Vađenjem duše nožem ili mačem, sv. Aranđel je veruje se, olakšavao samrtne muke ljudima.
Veruje se i da, domacinu koji slavi, arhanđel Mihailo sve vreme slave stoji na desnom ramenu.
Veruje se da arhanđel Mihailo obilazi bolesnike.
Prema verovanju, ako im stane više glave - bolesnik ce ozdraviti, a stane li boesniku kod nogu - dani su mu odbrojani.
Veruje i da arhanđel Mihailo vucima zatvara čeljusti i ostavlja tajne znake kojima zveri ne smeju da pridju, pa tako štiti čobanska stada.
U Srbiji, prema broju vernika koji slave Svetog Arandjela, ova slava je na drugom mestu, posle svetog Nikole.
Svim pravoslavnim vernicima koji slave > SRETNA SLAVA <
Dana 19. novembra, 1942. Crvena armija je započela operaciju "Uran"
Staljingradska bitka je bila glavna prekretnica u Drugom svetskom ratu, i smatra se najkrvavijom bitkom u ljudskoj istoriji. Bitku su obeležili brutalnost i nebriga za civilne žrtve sa obe strane. Bitka se sastojala iz nemačke opsade južnog ruskog grada Staljingrada (današnji Volgograd), bitke unutar grada, i sovjetske kontraofanzive u kojoj su konačno bile zarobljene i uništene nemačke i ostale snage sila Osovine oko grada. Kako su borbe u gradu nastavljene tokom jeseni, sovjetski general Georgij Žukov, koji je komandovao strateškim planiranjem u staljingradskoj oblasti, započeo je da koncentriše masovne sovjetske snage u stepama severno i južno od grada. Severno krilo napadačke vojske bilo je posebno ranjivo, jer su ga branile rumunske jedinice koje su imale slabu opremu i nizak moral. Žukovljev plan je bio da zadrži nemačke snage u borbama u gradu, a onda da se probije kroz rastegnute i slabo branjene bokove nemačke vojske, i da ih opkoli unutar Staljingrada. Ova operacija je imala kodno ime "Uran".
Dana 19. novembra, 1942. Crvena armija je započela operaciju "Uran". Napadačke snage pod komandom generala Nikolaja Vatutina su se sastojale iz tri kompletne armije, 1. gardijske, 5. tenkovske i 21. armije, uključujući ukupno 18 pešadijskih divizija, osam tenkovskih brigada, dve motorizovane brigade, šest konjičkih divizija i jednu antitenkovsku brigadu. To u brojkama otprilike glasi ovako: 900 fabrički novih tenkova T-34, 13.500 artiljerijskih oruđa i minobacača, 1.250 raketnih bacača tipa "kaćuša" i 1.100 protivavionskih topova. Vazdušne snage su obuhvatale više od 1.000 aviona. Za blagovremeni transport rezervi Sovjeti su izgradili dodatnih 6 železničkih pruga duplog koloseka ukupne dužine od oko 1.100 kilometara, popravljeno je 1.958 kilometara železničkih pruga i 293 mosta. Samo ka pravcu Staljingrada je bilo dopremljeno 142.000 vagona sa trupama i materijalom. Rumuni su čuli pripreme za napad, tražili su pojačanja, ali su bili odbijeni. Brojčano nadjačana, i slabo opremljena 3. rumunska armija, koja je držala severno krilo 6. nemačkoj armiji zdrobljena je posle jednog neverovatnog dana ogorčene odbrane. Sneg je tako gusto padao da 4. vazdušna armija danima nije mogla da dejstvuje. Toliko hvaljena rezerva, nemački 48. oklopni korpus, bio je zapravo u strašno jadnom stanju: 22. oklopna divizija je na raspolaganju imala samo 42 tenka, 14. oklopna divizija je trebalo da se bori bez svojih pešadijskih pukova, a rumunska 1. oklopna divizija, jednostavno rečeno, nije uopšte bila za borbu.
Dana 20. novembra, druga sovjetska ofanziva započela je južno od Staljingrada, protiv pozicija koje je držala 4. rumunska armija. Armija, sačinjena prvenstveno od konjice razbijena je gotovo trenutno. Sovjetske snage su žurile ka zapadu u manevru uklještenja, i srele su se blizu grada Kalača dva dana kasnije, zatvorivši prsten oko Staljingrada. Oko 250.000 nemačkih, rumunskih i italijanskih vojnika, kao i neke hrvatske jedinice i dobrovoljačke pomoćne trupe bile su zarobljene u nastalom džepu, zajedno sa preživelim sovjetskim civilima i nekolicinom hiljada sovjetskih vojnika koje su Nemci zarobili tokom bitke.
Uskoro su se opkoljeni Nemci povukli iz predgrađa Staljingrada u sam grad. Gubitak dva aerodroma kod Pitomnika i Gurmaka značio je propast Geringovog vazdušnog mosta i kraj dobavljanju namirnica i evakuaciji ranjenih. Nemci su sada doslovno umirali od gladi, i počelo je da im nedostaje municije. Uprkos svemu, nastavili su sa tvrdoglavim otporom, delom jer su verovali da će Sovjeti da streljaju one koji se predaju, što se kasnije ispostavilo kao tačno. Sovjeti su na početku bili iznenađeni brojem nemačkih vojnika koje su opkolili, i morali su da ojačaju svoje snage na obruču da bi zauzeli teritoriju. Ponovo su počele krvave gradske borbe u Staljingradu, ali ovaj put su Nemci bili pritisnuti na obale Volge, odsečeni, bez hrane i municije pod celodnevnim sovjetskim artiljerijskim, vazdušnim, pomorskim i kopnenim napadom.
Dana 8. januara 1943. Crvena armija je ponudila prilično časne uslove kapitulacije nemačkim snagama opkoljenim u ruševinama Staljingrada.Ponuda nije prihvaena.
Hitler je 30. januara 1943. unapredio Paulusa u čin Generalfeldmaršala. Kako nijedan nemački oficir ovog ranga nikada nije živ zarobljen, Hitler je pretpostavio da će Paulus nastaviti da se bori, ili oduzeti sebi život. Bilo kako bilo, kada su sovjetski vojnici prišli Paulusovom štabu, on se predao. Ostatak nemačkih snaga u Staljingradu se predao 2. februara 1943 — 91.000 umornih i gladnih Nemaca je zarobljeno. Na radost sovjetskih snaga, i užas Rajha, u zarobljeništvo su pala i 22 generala.
Nemačkoj javnosti nije zvanično rečeno ništa o katastrofi do 3. februara 1943. Dana 18. februara, ministar propagande, Jozef Gebels, održao je svoj čuveni govor u palati sportova u Berlinu, ohrabrujući Nemce da prihvate totalni rat koji bi zahtevao sve resurse i napore celog stanovništva.
Po bilo kom merilu, Staljingradska bitka je bila jedna od najkrvavijih, a možda i najveća pojedinačna bitka u ljudskoj istoriji. Besnela je 200 dana. Sovjetski branioci su pretrpeli gubitke u visini od milion mrtvih, ranjenih i nestalih za vreme odbrane Staljingrada, kontraofanzive odbrane obruča i čišćenja džepa. Više od 100.000 sovjetskih civila je umrlo ili poginulo u Staljingradu i njegovim predgrađima. Sa druge strane, više od 100.000 Rumuna, i 87.000 Italijana izginulo je kada su Sovjeti započeli kontraofanzivu. Posle toga, između 160.000 i 170.000 Nemaca je poginulo ili bilo zarobljeno kada su Sovjeti zapečatili obruč oko grada. Na hiljade je poginulo u pokušaju da se pomogne 6. armiji. Od 500.000 nemačkih i vojnika sila Osovine koji su učestvovali u bici, samo 91.000 je zarobljeno. Ostali su ili nestali u akciji, ili poginuli u akciji, umrli od gladi, hladnoće ili bolesti.
Ukupni gubici se procenjuju na vise od 2 miliona. Sile Osovine su izgubile oko četvrtine ukupnog ljudstva na istočnom frontu, i nikad se nisu oporavile od ovog poraza.
Za Sovjete, koji su izgubili preko milion vojnika i civila za vreme bitke, pobeda kod Staljingrada je značila početak oslobođenja Sovjetskog Saveza, i put ka konačnoj pobedi nad Nacističkom Nemačkom, 1945.
Slike : 1. i 2. Prizori iz borbe 3. Operacija "Uran" 4. Predaja generala Paulusa
Atentat na Djona Kenedija - jos uvek " misterija danas"
Jedna od najvećih misterija poslednjih decenija svakako je atentat na nekadašnjeg predsednika SAD Džona Kenedija.
Atentat na Džona Kenedija, 35. predsednika Sjedinjenih Država, se dogodio u petak, 22. novembra, 1963, u Dalasu, Teksas, SAD. Džon F. Kenedi je smrtno ranjen hicem dok se vozio sa svojom suprugom Žaklinom u predsedničkoj koloni. Više vladinih komisija, uključujući Vorenovu komisiju (koja je istraživala 10 meseci) je zaključilo da je Kenedija usmrtio Li Harvi Osvald. Na osnovu Vorenove komisije na stranicma istorije Amerike je napisano: Harvi Li Osvald, bivši američki marinac, koga savremena istraga povezuje i sa Kubanskom Tajnom službom, bio je iskusan snajperista, i iznad svega, tokom svog boravka u SSSR-u se veoma obrazovao. Početkom te nedelje, pronašao je honorarni posao- zaposlio se u skladištu školskog inventara u Dalasu i tog dana je bio verovatno jedina osoba koja je ušla u skladište, što mu je omogućilo da bez problema unese pušku i snajper. Kad je doček predsednika otpočeo, Osvald je napunio šaržer puške sa tri metka. U trenutku kad je povorka prošla samo skladište, Osvald je procenio trenutak. Prvi metak je promašio ceo automobil i pogodio asfalt levo od kola. Pucanj se čuo, i na trenutak izazvao šok u masi, a i televizijske kamere, koje su sve prenosile uživo su počele da traže odakle pucanj dolazi. Međutim svega nekoliko sekundi kasnije, Osvald je stigao da ubaci u cev i drugi metak, nanišani ponovo i ispali hitac koji je Kenedija pogodio tik ispod potiljka (u vrat, otpozadi) i izašao kroz gušu, ozbiljno povredivši dušnik. Međutim, čak i u takvoj situaciji, Kenedi je imao mogućnost da preživi, pod uslovom da mu se brzo ukaže pomoć, ali naravno, i ako bude zaštićen od dalje pucnjave. To bi se dogodilo, da je predsednik pao u nesvest napred. Međutim, već mesecima, zbog problema sa kičmom, on je bio primoran da nosi mider, koji mu je to onemogućavao. Tako je Osvald imao idealnu priliku da iskoristi i poslednji metak, dok je masa još u šoku, što je i učinio, a treći hitac je predsednika pogodio u potiljak, prošavši kroz produženu moždinu, raznevši deo lobanje i velikog mozga, nakon čega su šanse za preživljavanje bile ravne nuli. Kenedi je bio mrtav na putu za bolnicu u Dalasu, što su uživo prenosili mediji. Prema Vorenovoj komisiji, koja je sprovela zvaničnu istragu o atentatu na Kenedija, Osvald je delovao sam kada je u Dalasu, sa šestog sprata skladišta školskih udžbenika i materija, ispalio fatalne hitce na predednikovu motorizovanu povorku. Li Osvald je bio isto optužen za ubistvo policajca koji ga je prepoznao i pokušao da uhapsi. Sumnja da je on atentator nikada nije dokazana pošto je Osvalda, dva dana posle hapšenja ubio Džek Rubi, vlasnik noćnog kluba koji je bio povezan sa mafijom.
Ubistvo predsjednika pokrenulo je talas nagadjanja o atentatu koje i dan danas stavljaju pod znak pitanja okolnosti pod kojima je došlo do atentata.
Posle atentata snajperisti američke Federalne policije, FBI su dva puta rekonstruisali ubistvo i nikada nisu mogli da pogode cilj, tako ,kao što je to navodno uradio Osvald. To je jos jedan dokaz o potpunoj misteriji oko "Istine" Kenedijevog atentata.
Vorenova komisija, koja je osnovana s ciljem da istraži Kenedijevo ubistvo, uprkos mnogim nelogičnostima, zaključila je da je predsednika ubio Osvald. Amerikanci uglavnom ne veruju u to .
Ubijen je predsednik SAD Džon Ficdžerald Kenedi, koji je tri godine pre nego što se našao na meti atentatora u Dalasu postao najmladji šef države u američkoj istoriji...Jedan od retkih američkih predsednika, upamćen po dobru i poštovan u celom svetu.Kenedi je pridobio mnoge Amerikance, svojom borbom za ljudska prava , i on je najzasluzeniji za izjednacene prava izmedju belaca i crnaca. Svojim angažovanjem je, verovatno, sprečio III svetski rat, koji je pretio da izbije izmedju zapadnog i istočnog bloka, tada polarizovanog sveta (Atlantski pakt i Varšavski ugovor ), koji bi ceo svet uvukao u apokalipsu...
Pitanje buducnosti koja je izgubljena smrcu predsjednika Kenedija, i šta se sve moglo dogoditi u suprotnom – ostace bez odgovora zauvjek, baš kao što odgovora nije bilo ni na današnji dan prije ,cetiri i nesto vise decenija, u Dalasu.
Obama - "Crni Kenedi"
Barak Obama se često zbog njegove karizme poredi sa Džonom Kenedijem. Podsjećanja u Sjedinjenim Državama na ubistvo Kenedija prije 45 godina probudjuju strahovanja da bi i Obama mogao da bude cilj atentatora.
Amerikanci strahuju da bi se istorija mogla ponoviti.
Na slici: Djon Kenedi, u predsednickoj koloni nekoliko trenutaka pred atentatom Li Osvald , i prvi put u istoriji , " ubistvo u direktu pred televiziskim kamerama": Djek Rubi ubija Li Osvalda
Veliko je pitanje da li je Lee Harvey Oswald ubio JFK. I zasto ga je Jack Ruby ubio pre nego sto je uspeo da progovori? Na snimcima,iako losim vidi se tacno da ga je pogodilo iz dva razlicita pravca.Jedan od nazad,a onda drugi od napred.Mislim da ga je koknula CIA, zato sto je smetao jevrejskom lobiju u Americi. To je moje misljenje.I u tome nisam sam.
Mlad predsednik za novu generaciju! Kenedijev mandat su obeležile godine Hladnog rata i tenzije Istoka i Zapada na spoljnom planu. Neuspela invazija u Zalivu svinja, rezultirala je Kubanskom nuklearnom krizom zbog Sovjetskog postavljanja nuklearnog naoružanja na Kubi. Trinaestodnevna kriza se ipak završila u korist Amerikanaca, a predsednik Kenedi je povratio ugled, okrnjen neuspelom invazijom. Domaća politika je obeležena sprovođenjem reformi, pre svega u domenu priznavanja većih građanskih prava crnačkom stanovništvu. Generalno, Kenedi je bio izuzetno popularan zbog čega je atentat na njega u Dalasu (država Teksas) 1963. godine bio pravi šok za sve, za citav svet, ne samo za Ameriku. Bile su zabelezene ovakve izjave : Secam se izuzetno dogadjaja : Bio sam u prvoj godini gimnazije . Nastava je prekinuta usred casa , da bi se preko razglasne stanice objavila " strasna vest " o atentatu na Kenedija. Ceo grad je brujao , ljudi su sa strepnjom , zbog "sutra posle atentata" slusali vest o Atentatu. Tenzije izmedju Zapada i Istoka su bile u maximumu. Svakog trenutka je pretilo izbijanje Treceg svetskog ( nuklearnog ) rata.
Pod velom mnogih nelogičnosti koje su slučaj propratile i koji je tako zaključen, ni posle četrdeset pet godine ne jenjavaju spekulacije da je Kenedijevo ubistvo zapravo bilo delo zavere.
Gospodine " Hanibal " i ja delim Vase misljenje u vezi sa atentatom . Postoji verzija amaterskog snimka , sa video kamerom u crno beloj tehnici , na kome se jasno vidi da posle pucnja , policija indicira odakle je pucano , i krece prema nadvoznjaku , a drugi motoristi krecu ,prema zgradi gde se navodno nalazi atentator. Ali i ta verzija kao i druge , koje su mozda bile blizu istine , su odbacene zbog nedostatka dokaza . Medicinski snimci su nestali jos prvog dana posle atentata. Mozda su postojali svedoci, dogadjaja , ali su oni ili nestali ili nisu smeli nikad radi licne sigurnosti da se pojave sa njihovim izjavama. Mozda istina moze da se procita izmedju nekih redova dosadasnjih izjava , ali postoji toliko teza i hrpa materijala u vezi toga , tako da niko do sada ne moze da otvori tu tajnu " pandorine kutije " . Verovatno to nece nikada biti obelodanjeno.
U jednoj raportazi su samo nakratko objavili Kenedijevu sliku posle atentata.Njihove izjave da je on jos bio ziv posle atantata je opovrgnuo upravo jedan americki patolog. Iz snimka se jasno vidi da je njemu desna strana glave odneta.Sigurno da se to nikad nece saznati.Kao ni ko je srusio zgrade u New Yorku,a isto tako je veliko pitanje kako tamo nije poginuo nijedan jevrej iako se zna da su zgrade bile u njihovom vlasnistvu.Nisam antisemitista ali ipak...Mi smo malo mlatili siptare ovi nas ojadise avionima. Jevreji mlate po palestincima i nikome nista. Mislim,"mi ulazemo protest i to zestoki, a vi radite kako hocete."To je jadno.Malo sam skrenuo sa teme.Izvinite... Sa postovanjem, Hanibal
Svi smo ranjivi i svakome od nas, svakoga dana, može da se desi nešto, ali kad se to dogodi, nekom izabranom , onom ko prestavlja narod i drzavu , onda je gubitak dvostruk. Ne nestaje tada samo čovek, već i čitava jedna koncepcija.
I bilo da se slažete ili ne sa pravcem kojim je presednik i vlada krenuli , činjenica je da nasilnim uklanjanjem dolazi do preseka istorije ili procesa razvoja. Baš kao i kod svakog prekida, potrebno je puno vremena da se nastavi ono što se prekinulo.
A pitanje budućnosti koja je izgubljena smrću jednog predsednika ili vladara, i šta se sve moglo dogoditi da se nije odigralo kako se odigralo – ostaje zauvek bez odgovora.
Kakva bi Amerika danas bila , da je presednik Kenedi odradio svoj mandat = ?
11 Septembar 2001.
Sedam godina posle terorističkih napada na SAD javnost i dalje ne zna celu istinu o događaju, a među gomilom neznanja je i to kako je i ko napao Pentagon.
Kada Amerika ima kijavicu ceo svet dobije grip. Odlika njihove superiornosti je u tome sto su u stanju da projektuju buducnost po sopstvenom kroju tj. Globalizam.
Moguce je da je francuski novinar Tijeri Mejsan u knjizi „Strasna laz" rekao istinu. On tvrdi da nijedan avion nije pao na Pentagon 11. septembra 2001, buduci da nema aviona na snimcima napravljenim neposredno posle havarije.
Prema njegovim saznanjima u zgradama Svetskog trgovinskog centra u Njujorku aktiviran je eksploziv. Kada je upitao odgovorne zasto nije dozvoljena kongresna istraga, nije dobio odgovora. Ubedjen je da je insceniranje nesrece, zasnovano na doktrini, iskorisceno da se prosire vojne snage NATO-a i SAD na istok.
Da 19 otmičara mogu da prevare obezbeđenje i udare sa četiri putnička aviona u roku od dva sata da ih vojska ničim ne omete i to u najbolje čuvanom vazdušnom prostoru u SAD i celom svetu? To je čista teorija zavere”, kaže Karl Rouv, jedan od autora istine u vezi 11 septembra.
Psiholozi koji se bave teorijom zavere objašnjavaju da ih javnost prihvata jer su uzbudljivije od istine ili iz emocionalne potrebe. Tako strašni događaji kao što su 11. septembar ili ubistvo Kenedija moraju da imaju protivtežu u nekom velikom i važnom razlogu. Jer, ako je, na primer, predsednika ubio beznačajni poremećeni pojedinac, onda je život uznemirujuće nepredvidljiv.
Pomisao da iza svega stoji neka zlokobna sila koja upravlja svetskim događajima deluje utešno, ma kako to izopačeno zvučalo, kažu oni.
američki magazin „Tajm”. Za rušenje kula bliznakinja nije odgovorna Al kaida nego američka vlada kojoj je bio potreban izgovor za rat na Bliskom istoku i učvršćivanje vlasti Bušove administracije. U Pentagon nije udario putnički avion, već krstareća raketa.
3. decembra 1967 Južnoafrički hirug Dr Kristijan Barnard (Christian Barnard) izvršio je u bolnici "Grote Šur" u Kejptaunu prvi put u istoriji medicine transplantaciju ljudskog srca.
Pacijent Luis Vašanski (Louis Washansky) je, sa srcem Denise Darvall, 25-godišnje djevojke nastradale u saobraćajnoj nesreći, živio 18 dana. 02.01. 1968 .
- Dr. Kristijan Barnard izvodi drugu uspješnu transplantaciju srca, a pacijent Philip Blaiberg, preživio je 19 mjeseci.
Dorothy Fisher koja je dobila novo srce 1969 najduže je poživili pacijent dr Barnarda.Ona je preživila 24 godine poslje operacije.
Na slici: 1. dr. Barnard - ljudsko srce u rukama hirurga neposredno pre transplantacije
Svaki mišić u našem tijelu, kao i svaki drugi deo naseg tela, svoju ishranu ostvaruje preko zdravih arterijskih krvnih sudova.
Kroz zdrave krvne sudove, krv prolazi nesmetano. Svako začepljenje jedne od koronarnih arterija ili neke od njenih ogranaka, prekida snabdijevanja krvlju dijela srčanog mišića kojeg ishranjuje začepljena arterija, i dovodi do infar-kta.
Taj dio srca umire. Upravo, srčane čelije tog dela srca umiru.
Ako ovo začepljenje traje 30-ak minuta (prema nekim istraživanjima i kraće), srce je nepovratno oštećeno.
Prvi minuti i sati kada neko doživljava infarkt srca, čine životnu dramu i obolelog i njegove okoline. To su oni minuti kada se zaista borite za život.
Polovina umrlih od infarkta umire naglo, unutar prvog sata od pojave prvih znakova bolesti. Znači, infarkt miokarda nastaje naglo, najčešće dramatično i u velikom postotku je smrtan.
Smrt od srca - Srbija 3. u svetu 2008, Izvor: B92
U Srbiji 60 odsto smrtnosti izazivaju kardiovaskularne bolesti, i ona je po tome druga u Evropi i treća u svetu, i do dva puta veća nego u razvijenim zemljama.
Infarkt sve više i češće "pogada" mlade Ij'ude. Više nije nikakva retkost da čovjek sa 30 ili 35 godina života doživi infarkt.
Faktori rizika su: Pušenje, hipertenzija, hipotenzija, dijabetis, hrana bogata masnoćama, visoke koncentracije kolesterola u krvi (LDL), gojaznost, osobe iznad 65 godina starosti i nasljedni faktor ( ako su roditelji skloni cerebro - vaskularnim bolestima. Ponekad , veoma retko , "Okidac " za infarkt; moze biti , iznznadni , neocekivani , veliki stres. Infarkt , vise pogadja muski deo populacije.
Simptomi:
Glavni simptom MI je bol u grudima.
Međutim u mnogim slučajevima ona je blaga, čak je i nema, posebice kod starijih osoba i dijabetičara.
Ostali simptomi poput slabosti, kratkoće daha, mučnine i povraćanja mogu biti dominantni. bol u leđima abdominalna bol bol u grudnom košu, rukama i ramenima bol u vratu, zubima i vilici trajanje boli se produžuje, tipično preko 20 minuta bol nalik angini koja ne prestaje mirovanjem ili uzimanjem nitroglicerina
Narocito obratite paznju :
Prilikom infarkta bol ima svoje specificne karakteristike : To je bol koga niste nikada ranije osetili - bol je jak, intenzivan u grudnom kosu , koji se snazno siri prema ramenima , narocito prema levom ramenu i levoj ruci , do samih vrhova prstiju. Bol ima karakteristiku: stezanja, tezine - cini vam se da vam se ramena stezu oko grudnog kosa , i kao da imate neki ogroman teg na grudima , koji vam ne daje da disete. Ova bol uslovljava strah od blizine smrti. ponestaje dah kašalj vrtoglavica gubitak svijesti mučnina povraćanje znojenje koje može biti preterano (dijaforeza) suhoća usta osjećaj "bliske smrti" nemir Ostali simptomi koji se mogu povezati s oboljenjem su: grčevi malaksalost privremeni prekid disanja otežano disanje Oboleli , u vecini slucaja , porice da verovatno ima srcani udar , zbog osecanja , blizine smrti.
Napomena :
Nije svaka bol u području srca angina pectoris ili infarkt. Mnoga druga stanja mogu oponašati srčanu bol kao npr.gastritis, hijatalna hrenija, to može biti i koštano-mišićna bol .
Ovi podaci su odabrani za Vas iz pouzdanih izvora (knjiga) ,poznatih svetskih kardiolga.
Na slici : - sematski prikaz infarkta - - prirodni izgled infarkta -
Praznjik ili slava se odrzava u Dusanovcu na isti nacin - po istim obicajima kao i u svim vlaskim selima , Podunavlja , Timocke krajine, i selima Homolja.
Na osnovu etnoloske gradje , sakupljana u Majdanpeku , slava u svim vlaskim krajevima je vezana za zemljiste tj. posed , jer svako imanje ima svog svetca , zastitnika , (svntu). Ukoliko se prodaje celo imanje ili nasledjuje - zajedno sa imovinom, novi vlasnik preuzima i njenog svetca, kome je duzan da priredi praznik odredjenog dana u kalendaru.
Praznjik, se u Dusanovcu slavi svake godine, ime se potvrdjuje trajanje domacinstva, odnosno kuce. Gosti na slavu su "stalni" - zna se koje se porodice posecuju za vreme slave. Te uzajamne posete se nasledjuju kroz generacije , i prestavljaju poseban vid postovanja i drustvenih odnosa u selu . Svaki putnik namernik tj. nezvani iznenadni gost , je uvek dobrodosao , jer se veruje da goscenje takvih ljudi donosi srecu slavljeniku i domacinstvu.
Skoruo u svim vlaskim mestima , kao i u Dusanovcu , praznjik, j trajao cetiri dana,od kojih se prva tri smatrala vaznim jer su vezani za odredjene slavske rituale. Prvi dan slave pocinje vecerom , uoci kalendarskog ana kada pada svetac. Ovaj dan , kao sam obred zove se " cina " tj. vecera. Drugi dan nema posebno ime , to je "dzioa lu praznjik" ili (dan slave). Treci dan slave se zove "kuada" ili (rep , kraj), i on je namenjen obredu , davanja za pomen , deljenja , hrane i pica pokojnicima iz domacinstva i familije. Slavsko raspolozenje se ranije , kada smo svi bili svojim kucama , produzavalo za jos jedan dan ili jutro, koji se zvao , kod nas u Dusanovcu , "inkalcat praznjiku", ili (obuvanje praznika). U nekim selima se ovaj dan zvao "trinkanjijale" , (zvckanje). Ovaj dan nije imao neke obredne ceremonije.
SVETI NIKOLA CUDOTVORAC
Sveti Nikola ili Nikoljdan je jedna od najčešćih srpskih krsnih slava i praznuje se 19. (6.) decembra, odnosno na dan kada se 343. godine nove ere upokojio arhiepiskop Mirlikijski sveti Nikolaj. Nikola je bio sin jedinac znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, žitelja primorskog grada Patare u Maloazijskoj oblasti Likiji. Odmah po rođenju u Svetom Nikoli se, kako svedoci predanje, mogao raspoznati budući čudotvorac jer je prilikom krštenja mogao da stoji sam na svojim nogama bez ičije pomoći.
Pod uticajem svoga strica, koji je bio episkop grada Patare Sveti Nikola se posvetio svešteničkom životu i ubrzo se pročuo svojim neumornim radom, milosrđem i nepokolebljivom verom u Isusa Hrista. Posle smrti svojih roditelja, razdelio je svu imovimu siromasima ne ostavivši ništa za sebe.
Sveti Nikola se smatra zaštitnikom:
dece, učenih ljudi, trgovaca, mornara, putnika uopšte… Smatra se da je običaj po kome se deci uoči Svetog Nikole u cipelice potajno stavljaju pokloni potekao otuda što sveti Nikola svoja dobročinstva nikada nije činio javno. Isti motiv se vezuje i za Božić Batu.
Nasi preci u Dusanovcu su sve menjali, ime, prezime , mesto stanovanja itd. ali se Krsne slave nisu odricali i nisu je menjali. U najtezim trenutcima u vreme sveopste Golgote, i u rovovima , slava se slavila sa svecom, malo vina i makar komad hleba . Zadrzite zauvek ovaj plemeniti gest.
Nova godina je jedan od najstarijih praznika na svetu. Prve proslave zabeležene su još pre 4.000 godina u Mesopotamiji, gde je nova godina počinjala sa mladim mesecom najbližem prolećnoj ravnodnevici. Ni danas kada je vecina hiscanskog naroda prihvatila gregorijanski kalendar, ne dočekuju svi Novu godinu istog dana. Nova godina se prvi put slavila 1. januara 153. godine pre nove ere u Rimu. Simbolično, nova godina predstavlja obnavljanje života, a običaji vezani za taj dan vuku korene iz daleke prošlosti.
SRPSKA NOVA GODINA
Od ove druge,nazovimo je „gradske“ razlikuje se samo po grešci u kalendaru. Vratimo se nekoliko stotina godina u proslost. Hrišćanstvo je nastalo u vremenu kada se u celom svetu vreme računalo prema julijanskom kalendaru. U 16. veku papa Gregorije Osmi je reformisao dotad važeći Julijanski kalendar tako što je iz njega izbacio 11 dana, te je novi kalendar po papi nazvan gregorijanski kalendar. A kako je on nastao pod uticajem rimskog pape, pravoslavni istok je ostao prema njemu rezervisan i nepoverljiv. Vremenom je razlika od 11 narasla na 13 dana, koja i do danas postoji između starog i novog kalendara. Stotinama godina to nije nikome smetalo. No, kada su počele političke i ekonomske migracije posle Prvog svetskog rata, razlika u kalendaru postala je ozbiljna smetnja za odnose među narodima.
Pravoslavna Crkva na ove nedostatke i promene kalendara nije reagovala (i kao i uvek kada je rec o bilo kakvom napretku) nastavila je da radi po starom, Julijanskom kalendaru. Tako je došlo da u jednoj državi deo stanovnika sve slave 13 dana pre ostalih. I tada je kod Srba nastala pometnja - građanski život određivan po novom, državnom kalendaru, a verski po starom, crkvenom kalendaru.
Kako su ovu Novu godinu u staroj Jugoslaviji slavili isključivo Srbi, ona se u narodu počela nazivati i Srpska nova godina, što je pogrešno, jer nju slave i svi oni pravoslavni narodi koji su u crkvi zadržali upotrebu starog julijanskog kalendara.
SAMO NEK JE VESELO
Doček pravoslavne Nove godine (iliti početka godine po Julijanskom kalendaru), koji se obeležava 14. januara, prethodnih godina sve je popularniji u Srbiji. Ipak, većina stanovnika planete, ali i ljudi u našoj zemlji, početak godine računa od 1. januara, dok se 14. januar slavi kao nacionalni praznik, pa se zato često naziva i "Srpskom novom godinom".
I evo ... jos jedne Nove godine !
I tako, danas u XXI veku , Mi, Srbi, Mi smo jedni od retkih nacija koji imamo dve Nove godine, dva dana za ludovanje napijanje i segacenja , tako da i nemamo,mnogo vremena da rzmisljamo o kalendaru koji odstupa od realnosti- 13 DANA. Moramo priznati - mnogo smo jaki.
U svakom slucaju jos jednom :
Srecna Nam bila nasa Nova, i srecan vam bio sutrasnji 14. Januar, i narednih 366 dana!
Danas je prvi dan Nove godine prema Julijanskom kalendaru, kojeg se pridržavaju Srpska, Ruska, Gruzinska crkva i nekoliko malih pravoslavnih crkava.
Kod mnogih Srba,ovaj se se praznik naziva Malim Božićem i priprema se poseban kolač – Vasilica. U noći između 13. i 14. januara prema Gregorijanskom kalendaru, kod Srba je običaj da se u krugu porodice i prijatelja dočekuje Nova godina i na trpezu iznese od Božića sačuvana glava pečenice i plećka, božićnja sveća i slama.
U vlaskim krajevima Istocne Srbije , navecer 13 Januara , odrzavao se jedan veoma lep obicaj pod nazivom " VRAZITU " , koji je sacuvan i do danasnjeg dana u nekim selima ,gde je jedan dobar deo zivlja ostao u Matici. U Dusanovcu se to zadrzavalo do 80.ih godina . Danasnje majke, ili babe, se rado secaju tog obicaja.
Svaka kuca , familija , koja je imala zensku decu , stasala za udaju , a 70.ih godina to su bile devojcice od 14 , 15 , godina ,odrzavala je taj obredni cin.
Obicno se na stolu , pokriven belim carsavom poredjalo desetak porculanskih tanjira , zavisno od broja devojaka u komsiluku. Njihove majke ii babe su skriveno od devojackih pogleda , pripremale neke simbole buducih mladozenja. Napr. ogledalo - znak lepote, cesalj - seoski djilkos, zenskaros , novac - bogat, pramen kose - brkat , hleb - gladan , siromasan, olovka - mladic sa skolom i niz drugih sinbola. Svi ti rekviziti su se naredjali na stolu i onda su se preklopili tanjirima. Onda su bile pozvane buduce , mlade , koje, su svaka na srecu odabirale jedan od tanjira , sa simbolima buduceg mladozenja. Bilo je tu dosta smeha , sale , a bogami i ljutnje ukoliko neka od njih nije odabrala zamisljenog mladozenju, vec je ispod tanjira nasla iznenadjenje. Ovaj obicaj je bio vise kao igra ili zabava , ali dosta popularan medju mladim devojkama u to vreme. Bilo je dosta "prepredenih" majki koje su znale da iz zenskih srca njihovih cerki iscupaju neko tajno ime buduceg zeta.
Nista nije na odmet,i isto bi bio popularan, da se ovaj obicaj, praktikuje, i danas, ma gde bili. Ne samo sto bi zadrzali tradiciju , vec bi se odlicno zabavljali na jedan drugi nacin , koji bi odstupao od monotone - elektronske danasnjice.
Drugi interesantan obicaj koji se praktikuje i danas je obicaj, da se danas 14. Januara ide, sa poklonom u goste starojki , ili starom svatu ili na vlaskom ( ku poklonu la mosu ). Obicno se nosi tri praznicna kolaca ,svinjski but ili prase , litar vina , i "poloka" rakije. Za uzvrat "mosu" daje , poklanja pare za decu.
Navedeni obicaji su nasa tradicija , i nisu nedostupni da se praktikuju ma gde bili . U innteresu je nasih mladih Dusanovcana , i svih mladih ljudi , da nastave svoju tradiciju i obicaje, jer nestankom obicaja i tradicije nestaje i narod, nacija .
Bogojavljenje je jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika.Kao sto sama rec kaze u naslovu , to je manifestacija Boga na ovome svetu , prilikom Isusovog krštenja od strane Jovana svetitelja u Jordanu.
U narodu se ovaj dan zove još i Vodice ili Vodokršće - Ovaj običaj je vezan za verovanje u lekovitost i čudotvornost bogojavljanske vode - vodice, na Vlaskom (Molivda). Većina običaja i obreda je bila podstaknuta željom za zdravljem, pa je bilo uobičajeno, a to može samo onaj ko je zdrav, da se izjutra, pre sunca obavi ritualno kupanje u reci.
Po predanju : 30. godine naše ere Isus Hristos je kao drvodelja živeo sa svojom majkom i njenim mužem Josifom, a tada u svojoj tridesetoj godini pozvao je Jovana Preteču da ga krsti u reci Jordan. Po Bibliji, odmah po krštenju, a ono je obavljeno tri puta porinjanjem u vodu, otvorilo se nebo i začuo se glas Boga Oca koji je objavio da je Isus sin njegov, a tada na rame Isusa slete Sveti Duh u obliku goluba. Ovim krštenjem je Isus označio početak svoje misije i propovedi.
Kada su 27. januara vojnici Crvene armije ušli u logorski kompleks Aušvic-Birkenau na jugu Poljske, u njemu su zatekli oko 5.000 logoraša koji su čudom preživeli višegodišnju torturu zloglasnog nacističkog logora.
Procenjuje se da oko milion njihovih sapatnika nije dočekalo oslobođenje. Završili su u krematorijumima Aušvica, sa najmonstruznijom operacijom nacisticko plana, osmišljenoj kao "konačno rešenje jevrejskog pitanja" u Evropi.
Rezolucijom Ujedinjenih nacija, koja je usvojena 50 godina kasnije, dan oslobođenja Aušvica proglašen je za međunarodni Dan sećanja na sve žrtve holohausta.
Da se na svoje oči uvere u monstruoznost nacističkog plana "konačnog rešenja jevrejskog pitanja" u paklu gasnih komora, u nekadašnju najveću nacističku fabriku smrti, sada državni muzej, posetilo je 2008 godine milion posetilaca.
Danasnji dan - dan sećanja na žrtve holokausta je opomena da se takva tragedija ne sme ponoviti nijednom narodu, a u isto vreme i i upozorenje dokle može dovesti rasna, verska i nacinalna mržnja.
Da se zlocini vise nikada ne ponove! Nadam se da cemo, kao gradjani Srbije, izvuci neku pouku iz zlocina, ucinjenih od strane nacista u Drugom svetskom ratu i iz zlocina iz svoje bliske proslosti.
Da se vise nikada ne ponovi! Bile su to najcesce reci, gotovo na svim skupovima , danas , povodom secanja , na zrtve u svim logorima , Drugopg svetskog rata.
Ali, ali ?
Licemerije velikih sila se i danas manifestuje cinjenicom , da Holivuidski i Vasintonski lobi, reziraju filmove za " nove mlade generacije " u kojima nema ni jedne jedine reci o zrtvama drugih nacionalnosti u danasnjim stradanjima zbog "zahuktale lokomotive" modernog neokolonijalizma , liberalizma , mondijalizma , nametnutih demokratija, i drugih, " djavoljih izmisljoina " velikih svetskih mocnika .
Znamo da je Svet veliki - ali sve se nekako odvija , kao da na ovome svetu , pod ovim ,nebom i suncem , nema dovoljno mesta za sve nas .
Napisao za Vas D+D Fr.
Na slici: Iza ove kapije : Pakao gasnih komora u najvecoj " nacistickoj fabrici smrti " za vreme Drugog svetskog rata.
Najmlađi sin Stefana Nemanje , velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima.Kad mu je bilo 15 godina, otac mu odeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učioupravljanju; a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su već pomišljali i da ga žene,mada je on već počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da seposveti Bogu.
Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i nekikaluđeri iz Svete Gore, a među njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim,raspita se kako se živi u Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onakokako je on želeo, dogovore se da zajedno idu u Svetu Goru.Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bio u lovu uplanini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton.Izgubljenog Rastka nigde nisu mogli naći, te se konačno zabrinuti roditelji dosete da je mogao odbeći sa onim Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednogvojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru da mu vrate sina, a u dvoru je za to vremevladala velika tuga i žalost.Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru. Tu se staneraspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvodapronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog.Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra,pa da se onda svi vrate.
Uveče Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, aposle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda ipratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko selagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga tajduhovnik postriže i obuče u kaluđersko odelo.Kad se bdenje završi i Srbi vide da nema Rastka, opasno se naljute na igumana ikaluđere i ko zna šta bi bio da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavikavge, jer je on tu i sutra će se videti. Srbi se smire i postave stražu oko kule.Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluđerskomodelu. Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i nejgova pratnja briznu u plač. NoRastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja i spusti im sa kule svojesvetovno odelo i odstrižene vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjomvrati u Srbiju.
Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskihmonaha, saznavši ko je i čiji je Sava, premesti ga u najveći manastir Vatoped, gdeje Sava proizveden u jeromonaha. Nemanja se počne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu jeslao mnogo novaca, da ne bi ni u čemu oskudevao. Sava je sve te novce deliomanastirima i pustinjacima. Jednom zamoli svog igumana da obiđe sve manastire ipustinjake po Svetoj Gori, i kad dobi dozvolu, obiđe ih sve, idući bos. Kada sevratio u manastir Sava reče igumanu da želi i on da ispašta u samoći kao štoispaštaju isposnici, ali mu iguman ne dozvoli. Ipak, Sava se hranio samo suvimhlebom i vodom, a vrlo retko je kušao po malo vina i zejtina. Sava je postao ugled svim kaluđerima i isposnicima svetogorskim. Posle nekoliko godina i Savin otac, Stefan Nemanja, se zakaluđeri uStudenici i dođe svome sinu u Svetu Goru.Do tada u Svetoj Gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je umonaštvu dobio ime Simeon, proputuje sa svojim sinom svu Svetu Goru, delećimilostinju manastirima i isposnicima, i tom prilikom nađe jedno zgodno mestogde je bio jedan porušeni manstir i izmoli od grčkog cara odobrenje da može manastir osnovati. Car im pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovuzadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđenjihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Zig. Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana Prvovenčanog , podiže Hilandar, ogradi ga tvrdim gradom i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije.. Nije prošlo mnogo vremena, a Hilandaru beše prirodato četrnaest manastira i toliko zemlje da je dve stotine kaluđera moglo u njemu živeti. No, Simeon je u Hilandaru živeo samo osam meseci, pa umro.
U Hilandaru je Sava prikupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi, te uskoro Hilandar postade kao neka duhovna akademija za sve one koji su želeli dobiti više bogoslovsko obrazovanje.Tu je Sava sastavio pravila po kojima se imaju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata pod imenom Tipik svetog Save. U Svetoj Gori napisao je Sava i žitije svoga oca, prepodobnog Simeona.
U to vreme u Srbiji se desiše ozbiljni događaji. Vukan je ustao na svoga brata Stevana Prvovenčanog, oteo mu presto, a zemlja je zbog rata i pustošenja opustela, te zavladala velika glad. Stevan posla pismo Savi u Svetu Goru, i zamoli ga da pohita i dođe u Srbiju, i donese telo očevo, ne bili nad mrtvim očevim telom izmirio braću. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Savi pođe za rukom da izmiri braću, i Stevan u znak izmirenja, počne zidati crkvu Žiču. Za to vreme Sava je već bio postao arhimandrit.
Sava je mislio da se odmah vrati u Svetu Goru, ali ga događaji zadržaše, te se prilično zadrža u Srbiji. U to vreme, napade na srpske zemlje bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Strez nije hteo ni da čuje te mu Sava naposletku reče: "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti". Te noći Strez naprasno umre, i u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, verovalo se da ga je Sava ukleo.
Posle toga Sava se vrati u Svetu Goru, a odatle ode u Nikeju grčkom caru Todoru Laskaru i patrijarhu Manojlu, jer su u to vreme Latini (krstaši) bili zauzeli Carigrad i u njemu vladali. Sava im objasni da je Srbima teško da dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već ih zamoli da oni za Srbiju postave arhiepiskopa, a da ubuduće sami srpski episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh prihvate ovaj Savin predlog, ali s tim da njega proizvedu za arhiepiskopa. Sava se u početku opirao, ali na kraju pristade, jer je to bila zgodna prilika, i tako je Sava uspeo da srpska crkva postane autokefalna, tj. nezavisna. Bilo je to 1219. godine.
Pri povratku u Srbiju, Sava, sada kao arhiepiskop, svrati opet u Svetu Goru, još jednom obiđe sve manastire, u svakom služeći, i proizvodeći dostojna lica za sveštenike i đakone. Rastajući se sa tugom od svoje omiljene Svete Gore, on sa sobom povede nekoliko svojih najboljih učenika, da ih posveti za episkope. Došavši u Srbiju, Sava, u dogovoru sa Stevanom i vlastelom, razdeli Srbiju na dvanaest eparhija i ustanovi episkopske stolice, a za arhiepiskopiju odredi Žiču.
U svim ovim eparhijama postavi episkope, za protopopijate protopope; prepiše svima zakonske knjige i uputi ih kako da zavode red. U ovim crkvenim reformama, Sava je zabranio prinošenje krvnih žrtava u crkvi i svetkovine pred crkvom, te svečare uputio u domove, stvorivši tako osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili Krsne slave.
Kad je uveo red, Sava uoči Spasovdana , 1220. godine, sazove sabor kod Žiče, pa tad tronoše Žiču i svog brata, dotle velikog župana Stevana, miropomaže i venča kraljevskom krunom. Tako Stevan posta prvi kralj srpski.
Pred smrt svoga brata Stevana, Sava je i njega zamonašio i dao mu monaško ime Simon , a pošto je Stevanovog sina Radoslava postavio za kralja, požele da ispuni soju davnašnju želju. Zato se ukrca na lađu i otplovi u Palestinu, gde je pohodio sva sveta mesta. U povratku svratio je u Svetu Goru, pa se vrati u Srbiju. Posle šest godina podiže se buna protiv kralja Radoslava. Sava okruni kraljevskom krunom brata mu Vladislava, a Radoslava zakaluđeri u Studenici, nadenuvši mu ime Jovan Monah.
Posle toga Sava reče kralju da namerava sasvim ostaviti vlast i da želi još jednom da pohodi sveta mesta. Kralj i velikaši su ga odgovarali od te namere, ali ga nisu mogli odvratiti. Na saboru u Žiči, Sava izabere i posveti za arhiepiskopa Arsenija, a on ode u Dubrovnik, gde se urkca na lađu i otputuje u Jerusalim. Odatle je išao u Aleksandriju, Vavilon, u Egipat, na Sinajsku Goru, Antiohiju i u sva značajnija mesta koja se pominju u Bibliji. Svuda je lepo dočekan, pa i od sultana. I muhamedanci su mu prilazili, ljubili ruku ili mantiju i govorili: "Još ovakva hrišćanina vala ne videsmo; doista je Božji čovek, kao što smo i čuli". Sava je dugo vremena boravio po svetim mestima, pa pođe natrag u otadžbinu. U putu na lađi se razboli i njegovi se učenici uplašine da ne umre, ali se on pridigne i sretno prispe u Carigrad. Iz Carigrada Crnim morem dođe u Bugarsku, gde ga bugarski car Asen, tast tadašnjeg srpskog kralja Vladislava, uz veliku svečanost doprati do Trnova. Sava odsedne u carevom dvoru, a kako je nastupao veliki praznik Bogojavljenje , po želji cara i patrijarha Joakima, Sava je na Krstovdan , uoči Bogojavljenja odslužio službu i okropio cara i narod. Car se spremao u lov u planinu, pa zamoli Savu da ostane u njegovom dvoru do Vaskrsa , da se dobro odmori od puta i dok ne prođe ljuta studen i zima.
No, tek što je car otišao, Sava se opasno razbole. Osetivši da mu se čas smrtni približuje, on odredi koje će se stvari, mošti i darovi, koje je sa sobom iz svetih mesta nosio, odneti u Studenicu, koje u Žiču, a koje ostati u Žiči, pa jedne noći mirno i tiho u svojoj 67. godini ispusti svoju svetiteljsku dušu. Sahraniše ga u Trnovu u crkvi 40 mučenika.
Posle nekog vremena, srpski kralj Vladislav, na molbu arhiepiskopa Arsenija, zamoli svog tasta Asena da mu dozvoli da mošti svetog Save prenese u Srbiju, ali Asen odbije. Kralj Vladislav pošalje mnogobrojno poslanstvo i opet zamoli za mošti svetiteljeve, ali Asen opet, po savetu svojih boljara, odbije i tu molbu. Na kraju se sam kralj Vladislav digne i sa velikom svitom od vladika, igumana, popova i đakona, i sa silnim blagom, ode u Bugarsku, te jedva umoli cara i bugarskog patrijarha za Savine mošti.
*** Sveti Sava je umro 12. januara, i u crkvenim knjigama toga dana se beleži i spominje, ali se spomen njegov čini 14. januara po starom kalendaru - 27. januara po novom.
Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi Srpske crkve i škole Svetiteljskoj glavi. Tamo venci tamo slava Gde naš srpski pastir Sava. Pojte mu Srbi, Pesmu i utrojte!
Blagodarna Srbijo, Puna si ljubavi Prema svome pastiru Svetitelju Savi. Celo Srpstvo slavi slavu Svoga oca Svetog Savu. Pojte mu Srbi, Pesmu i utrojte!
S neba šalje blagoslov Sveti otac Sava Sa svih strana svi Srbi S mora i Dunava. K nebu glave podignite Savu tamo ugledajte. Savu srpsku slavu, Pred prestolom Tvorca!
Da se srpska sva srca S tobom ujedine, Sunce mira, ljubavi, Da nam svima sine, Da živimo svi u slozi, Sveti Savo, ti pomozi, Počuj glas svog roda, Srpskoga naroda!
Pet vekova Srbin je U ropstvu čamio Svetitelja Save Ime je slavio. Sveti Sava Srbe voli I za njih se Bogu moli. Pojte mu Srbi, Pesmu i utrojte!
Vi niste jos registrovani - Kliknite ovde kako bi ste se besplatno registrovali!
Offline
