ПИСМО ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ
ЕПИСКОПУ ТИМОЧКОМ Г. ЈУСТИНУ
ЗАЈЕЧАР

Помаже Бог Ваше Преосвештенство,

Дозволите мени грешном да Вам се обратим овим писмом и да на овај начин покушам дати опис прилика и гледишта нас влахофоних који себе видимо под окриљем Свете нам Апостолске и Саборне Српске Православне Цркве. Времена су тешка а искушења велика. Србија пролази кроз најтежи период своје историје. Наше Косово Је распето, на нас кидишу са свих страна, непријатељи нас посматрају и користе сваку прилику у нашој видној слабости и неодлучности.

"Време је да признамо, и пред Богом и сами пред собом, како је наше живљење, недостојно славног хришћанског имена, допринело кризама у којим смо се затекли." Ове речи Његове Светости, нашега Патријарха Павла, управо указују на духовно стање нашег народа. Уздајмо се у Бога живога и надајмо се да је најгоре већ прошло и да ће остати иза нас. Верујмо да је Господ услишио молитве Светог Саве на Небеској Литургији и да више неће бити роптања на наше светиње и да ћемо живети у миру и слози. Нека ово ново време буде почетак наше духовне обнове.

Пуно Вам хвала Преосвештени Владико што сте нас удостојили Ваше посете и још више хвала што сте одржали Службу Божију у нашем храму. То нам је било и више него потребно. Благословите оно што је ваљало а опростите оно што није. Ово је тек почетак и даће Бог да се већ наредне године окупимо у много већем броју.

Хиљадама година човек је стварао на тлу Балкана и за собом остављао трагове тог стваралаштва. Простор источне Србије са својим особеностима предњачи у односу на многе друге. Демографска специфичност овог подручја представља знак његове регионалне, етничке и културне особености која се градила вековима. На овим просторима смењивала су се племена, цивилизације, народи и културе од Постања па све до данашњег дана. Сложени етнобиолошки процеси и културна прожимања од праиндоевропских, преко старобалканских трачких Трибала и Меза, келтских Малих Скордиска, римске и византијске доминације до великих словенских насеоба, дала су печат етничкој структури становништва источне Србије.

Симбиозом више миграционих струја, од косовске као најдоминантније, преко моравско-вардарске, динарске и шопске са словенским слојем придошлим на том подручју још у VI веку и аутохтоним романизованим старобалканским етничким елементом, настала је специфична етничка заједница коју данас називамо Власима. Етногенетска и културна шароликост ове заједнице је њено богатство које инспирише многе народне ствараоце са овог подручја. Ова двојезична етничка заједница је тежила ка томе да сачува свој идентитет настао вековном надградњом више културних утицаја.

Власи престављају један од централних проблема савремене балканологије о који се спотичу научници из многих дисциплина које се баве проучавањем прошлости и особина балканских народа. То је уједно и проблем од чијег решења зависи решење низа других проблема. Катун, крећући се од југоистока Балкана до његовог крајњег северозапада, оставио је свугде знатних трагова. У неким крајевима постоји и данас у одређеној измењеној форми. Са Власима су се везали сви балкански народи, неки у већој а неки у мањој мери. Они су учествовали у етногонији не само Јужних Словена већ и других балканских народа. Овим питањем бавили су се многи знаменити историчари и етнолози. Ваљало би посебно напоменути Константина Јиричека, Вајганда, Вајса, Томсона, преко бројних грчких, румунских и бугарских аутора и разних путописаца попут Феликса Каница и Челебије. Од аутора са ових простора ваља издвојити Цвијића, Рачког, Ердељановића, Ђурђева, Стојана Новаковића, Петра Скока, Стојановића, Тарановског, Драшкића, Богумила Храбака, Мутавчијева, Јована Трифуноског, Милоша Марјановића и др. Многи су приступили са озбиљношћу овом проблему, док су неки аутори, под утицајем идеолошких склоности и уских националних интереса, пласирали своје ставове на једној ограниченој платформи која је била резултат искључивости и недовољне научне посвећености.
Да би се ваљано објаснио настанак и развој једног народа, потребно је указати и на неопходност повезивања више научних дисциплина (историје, етнологије, антропогеографије, лингвистике, митологије...) које могу дати одговоре на мога питања везана за овај проблем.

Анализом историјских и етнографских података научници су утврдили даје од почетка средњега века под влашким именом егзистирао онај део Ромеја који је говорио латинским језиком (односно једном његовом варијантом с обзиром на етнички супстрат источних (балканских) Романа и који је заједно са Грцима (Јелинима) чинио главнину становништва Источног Римског Царства. Римски војни ветерани, по свом одслужењу у освајачким легијама, добијали су земљу на окупираној територији широм царства. На њих се примењивало право римских грађана (ius civile) а за остало становништво провинција важило је "право народа" (ius gentium), дато од стране провинцијског перегринског претора. Када су становници провинција добили римско грађанство, ова два правна система стопила су се у један. Разлике које су временом довеле до дистанцирања међу плебсом провинција, леже у асимиловању покорених народа тих територија. То је посебно било изражено на Балканском полуострву где су иначе живели Илири, Трачани, Дачани, Мези и други народи. Као што су данашњи Шпанци антрополошки резултат асимилације старих Ибера и других племена са тог подручја у Романе, тако и етничку основу данашњих Румуна чини продукт романске асимилације Дачана. Романско становништво које је живело у провинцијама јужно од Саве и Дунава, асимиловало је илирска и трачанска племена. Формиран је један шири романски етнички корпус у оквиру којег су Латини били само део. Тај народ се касније раслојио и почео да мења своју етничку физиономију, а на тај процес је највише утицао долазак Словена. Потомцима тих касно античких Влаха сматрају се данашњи Румуни, Молдавци, Аромуни (Цинцари), Власи источне Србије, истарски Ћићи и украјински Хуцули. Највећи део оновременог становништва бива асимиловано у бројније Словене.

Под најездом Хуна а касније и Словена, балканско романско становништво повлачило се у утврђене приморске градове и у планине. Ти који су доспели у планине прилагодили су се новој животној средини, прешавши на сточарство, што због веће сигурности и неприступачности коју су планине пружале, што због геолошко-климатских фактора погодних за овај начин привређивања. Ипак, били су принуђени на симбиоске односе са становништвом из нижих области, са Грцима на једној, а Словенима на другој страни. Симбиоза је нужно довела до билингвитета и до утапања у другу бројнију етничку заједницу. Ради се о процесу који је трајао више векова. Временом би ступали у службу владара и феудалаца као војници, пастири и поносници, а њиховим нарочитим занимањем почели су да се баве и неромани. Тако су у средњем веку настали власи, као посебан сталеж у већ створеним феудалним словенским државама, а међу њима више није било само етничких Влаха већ и Словена. У Душановом законику постоји тзв. Влашки закон који говори о организацији влашких катуна и намета које су исти морали да плаћају. Постојала је и клаузула која забрањује "да се сербљин жени у власех", која није подразумевала етничку дискриминацију већ потребу за успостављањем нарушене економске равнотеже, због тога што су власи сточари били у економски повољнијем положају од зависних земљорадника сељака тзв. сербаља (меропаха). Покоривши наше земље, Турци су усвојили установу влаха (са правним статусом), изједначавајући често тај назив са православним Србима који су то заиста и били.

Иако је тај процес почео знатно раније, најстарија потврда пословењивања старих Влаха потиче из XI века, тачније 1066. године, када су се против византијске власти побунили Грци, Бугари и Власи у Тесалији. Састанак Никулице, стратега теме Хеладе, са побуњеним Власима био је одржан у Лариси у кући Беривоја Влаха, док су њихова стада, жене и деца била у бугарским планинама. Словенско име Беривој за једног влашког главара је значајан доказ о снажним утицајима околних Словена. Романски Власи су унели пуно тога у културу Јужних Словена, а на послетку унели су и себе.

Данашњи Власи престављају етничку групу која живи на ширем подручју Балканског полуострва, јужно од Саве и Дунава и која је етногенетски везана за народе држава у којима живе без обзира на различитост коју носе са собом. Власи северозападног дела балканске регије, старо романско становништво које је асимиловало Илире, живели су на подручју данашње Црне Горе, југозападне Србије, Босне и Херцеговине, Далмације, Лике и полуострва Истре. Катуни ових Влаха (Морлака, Моровлаха) кретали су се од Дурмитора, преко Романије све до Велебита, на шта указују и топоними на тим подручјима. Највећи део њих се словенизирао, а до данас су се одржали једино Ћићи на планини Ћићарији у северном делу Истарског полуострва, као и неке мање групе на јадранским острвима (Крк). Многи дубровачки правни и трговачки документи, бројни летописи, владарске повеље као и хрисовуље великих манастира, указују на њихову велику улогу на том простору.

Јужни део Балкана jе простор где су се Власи (Аромуни) одржали у највећем броју. Они су и данас у етничком смислу "господари" Пинда, Олимпа и других планина северне Грчке, Македоније и јужне Албаније. У средњем веку су ту постојале Велика Влашка (Мегаловлахија) на подручју Тесалије и Мала Влашка на Епиру, одакле иначе долази стара влашка клетва из краја XIX века која каже: "проклетство велико да је у кући онога ко се језика свог одриче". Тежња за аутономијом у време П светског рата их је бацила у крило Мусолинија који их је вешто искористио током окупације Грчке и Албаније. Последице тога се и данас осећају у односу Влаха и Грка, иако се огромна већина влахофоних осећа носиоцем грчке културе и традиције. Главнина македонских Влаха (Цинцара) која данас живи претежно у Македонији дошла је из средње и јужне Албаније испод Елбасана и Берата. То су родови Фаршериота и Карагуна са Епира, протерани у време Алипаше Јањинског. Њихови потомци и данас носе славу старог Москопоља из краја XVII и почетка XVIII века када је оно било центар трговине између Македоније и Епира а преко Босне са Аустријом и Млецима. Иако насељено искључиво Цинцарима, Москопоље је било једно од главних центара грчке културе и грчке националне идеје. Управо са ових простора је велики број наших знаменитих људи. 0 великој улози Цинцара (Влаха) у формирању српске чаршије и новог српског грађанског друштва, непосредно пре и после ослобођења од турског ропства, могло би се пуно рећи али никада довољно. Шта би Србија без Бранислава Нушића (Алкибијад Нуши), Јована Стерије Поповића, Димитрија Анастасијевића, браће Крсмановић, Лазара Пачуа, Николе Пашића и многих других великана културне, финансијске и политичке сцене оновремене Србије која је тек васкрсла и тражила своје место на политичкој карти света?

Но вратимо се сада на север, тачније на подручје данашње источне Србије, где је процес асимилације старих Влаха текао у једном специфичном фазном облику, који је допринео очувању романштине и латинитета. Централни Балкан, дакле простор данашње Србије, био је један од значајних геостратешких подручја Римског Царства због комуникација и рудног богатства. Знатан број романског живља је населио овај део простране Империје управо због тих погодности. Развој градова у унутрашњости, као што су Сингидунум, Сирмијум, Наисус, Улпиана, Солин, Аргентанум, захтевао је и сигурнију организацију одбране на Лимесу и самим тим значајније присуство Римских легија уз Дунав. На тлу србијанског истока настају бројна војна утврђења и градови попут Ромулијане, Егете, Трансидерне, Аквеса и других.

Остаци келтских Скордиска, трачких Трибала и Меза бивају романизовани у кратком временском периоду и ту долазимо до етничке основе старих Влаха источне Србије. У то време се прекодунавски Дачани појављују као носиоци једне напредне и оригиналне цивилизације "која прихвата стране елементе и спаја их са аутохтоним традицијама". Доба дачанских владара, од Буребисте до Децебала, заузима посебно место. Ипак, у судбоносном сукобу са вишом римском цивилизацијом, после II дачанског рата (105-106. год) када је Трајан коначно освојио Дакију, дачка цивилизација бива сломљена и пада у брзу и трајну романизацију. Аурелијево повлачење 271.год оставило је многобројно романизовано становништво које је говорило латинским језиком, из кога ће се много касније родити румунски народ. Дакле, имамо ситуацију из које се јасно види да је оновремено становништво данашње источне Србије знатно пре бивало романизовано неголи Дачани са простора данашње Румуније. Пропаст западног царства (476. год) и опстанак Источног Римског Царства (Византије) проузроковали су велике политичке промене на тлу некадашње јединствене и моћне државе.

Најезда Атилиних Хуна (Увек) и њихова експанзија на рачун ослабљене Империје, довела је до исељавања латинског живља из великих градова који убрзо бивају уништени до темеља. Ово становништво се повлачи у утврђене градове на приморју Јадрана, Егеја и Црног мора. Остаје рурално романизовано становништво које полако одлази у планине. Постоји запис у коме хунски кан Атила захтева од византијског цара "да ромејско живље не обрађује земљу на три дана јахања од Дунава на југ", што указује да тај простор није "престао да живи". Након тога, Византија се опоравља и христијанизација се наставља међу малобројним руралним ромејским становништвом централног Балкана. Тај процес је са прекидима дуго трајао, не достигнувши при том крајњи резултат, на шта указују култ мртвих и изражени пагански елементи у духовној култури данашњих Влаха.

Етногенеза Влаха источне Србије се ту не завршава. Долазак Словена у VI веку ствара услове за нове асимилације. Њиховим доласком, заједно са Аварима, мења се етничка слика полуострва. Простор који нас интересује запоседају Бодрићи, Тимочани, Браничевци, Гудушчани и Опотриди, као делови Севераца и Савеза седам племена, који су касније словенизирали турко-татарске Бугаре. Срби и Хрвати долазе на Балкан знатно касније (у VII веку) и то на позив византијског цара Ираклија који је преко њих успео да успостави контролу над осталим словенским племенима централног и западног дела полуострва. Управо је то допринело одржању и каснијем ширењу и експанзији Срба и Хрвата који су иначе били само два племена у мору претходно придошле словенске масе.

Процес етничке симбиозе на простору источне и југоисточне Србије је трајао више стотина година. Ваља напоменути и следеће: од ушћа Тимока у Дунав, па идући на југ линијом дуж данашње србско-бугарске границе, у ширини Ниш-Сардика (Софија), па преко Осоговских планина, северне Македоније, Косова до Црне Горе, опстао је један сноп изогласа (ст→шћ), што исто указује да се на тим просторима доста дуго одржало старобалканско романизовано становништво које је допринело стварању лимитрофне зоне и раздвајању двеју великих словенских језичких група, српско-хрватску с једне стране и бугарску и македонску(?) с друге стране. Настанак и развој првих словенских држава, првенствено Бугарске и Србије, праћен је слабљењем Византије, али с друге стране, новонастале државе су биле под снажним религијским и културним утицајем Царства чији је сјај почео да бледи.

После победе српског краља Милутина над бугарским владарем Шишманом у XIII веку, простор источне Србије улази у састав државе Немањића. 0 припајању овога подручја среском суверену говори и Цетињски летопис. Етнички процеси тога времена указују на унутрашња кретања и мали уплив становништва са југа. Пропаст српске државе и долазак Турака, поново мења етничку слику тога времена. Велика миграциона кретања из правца југа на север, од којих је најпознатије оно под Арсенијем Чарнојевићем у XVI веку, довела су до нових етничких прожимања на простору источне Србије. Једна већа косовска миграциона струја, заједно са динарском, моравско-вардарском и шопском струјом, населила је ово подручје и неминовно довела до новог мешања становништва. Укрштањем становника ових разних струја досељавања са стариначким (ћутуклијским) влашким елементом, настала је једна нарочита етничка група која је као целина у многоме друкчија од претходног етничког слоја. Процес етногенезе данашњих Влаха се ни ту не завршава.

Сасвим је неспорно да је у време неподношљивих зулума турских дахија, један део амалгамисаног влашког и српског живља одлазио на простор Угарске (Алмаш) и Румуније (Олтенија), али су то по правилу биле реверзибилне миграције које су то становништво вратиле на стара огњишта. Са њима су у повратку долазиле и многобројне румунске породице које су узеле учешћа у влашки етнички амалгам. Дакле, неспорно је да постоји одређени румунски елемент на подручју источне Србије, али је неумесно и неодговорно генерализовати став да су сви Власи уствари Румуни. "Наиме, кад тврде да су Власи пореклом Румуни, или да потичу из Баната и Олтеније, а нарочито из области Крајове, заступници те тезе заборављају да је само један мали део становништва на који мисле придошао отуд, са једне, и да је у те крајеве за време Турака емигрирало доста нашег живља (чије се присуство или бар трагови и данас запажају), не рачунајући ту и оне Словене који су тамо од раније живели" (С. Пецињачки).

Узајамна орођавања, заједничка борба за слободу, иста вера, слава (празник) и очувана косовска историјска традиција, довела су до тога да се код Влаха источне Србије формира и развије српска национална свест. Вишевековни изоловани живот овог становништва и етногенетски процеси који су се десили кроз векове није могао омогућити никакву солидарност и узајамност са народом северно од Дунава. Управо је то разлог апсолутне незаинтересованости "према свему што је личило на политичко повезивање са Румунијом", а с друге стране "тај живаљ је испољавао неуобичајену снагу у тежњи за политичким јединством у српским, односно југословенским оквирима" (Д. Петровић). Румунска иредента која настаје крајем седамдесетих година XIX века, а у П светском рату поприма контуре фашистичке иреденте, настоји да Власима даје извесне олакшице али по цену изјашњавања за румунску националну припадност. Пропаганда и активности иредентистичког апарата Санду Кристије (Крсте Сандуловића), нису имале готово никаквог ефекта нити је било неког видљивог резултата. После другог светског рата КПЈ је тежила да Власима даје одређену индивидуалност а све у циљу разбијања српског националног корпуса. То комунистичко "дробљење српског етноса" је успело у неким његовим деловима стварањем црногорске и муслиманске нације, али не и код Влаха. "Из раније укорењене жеље да политички представљају део српског народа, испољавали су снажан отпор према сваком покушају да буду различито третирани од својих српских суседа" (Д. Петровић). Ваља напоменути да је иредентистичког деловања било и у Македонији, усмереног према Власима тог дела Балкана. Тамо су отваране румунске трговачке школе а покушало се и са наметањем румунског писма.

Протагонисти идеје свероманско-балканског јединства кроз румунски етнос и данас постају активни. Уплитање наше сестринске Румунске Православне Цркве у политичка збивања овога простора може само да продуби проблем. Долазак румунског епископа међу Влахе и његово освештање храма у Малајници представља догађај без преседана и инцидент који може да ремети складне односе двеју сесртинских цркава. Били смо сведоци догађаја код манастира Короглаш у близини Неготина, када је мања група идеоположника румунске политичке оријентације покушала да са својим "назови свештеником" одржи парастос палим јунацима битке на Ровинама и то на румунском језику. Били су спречени у томе од једне друге групе локалних Влаха, а читав догађај је у медијима погрешно интерпретиран. Треба рећи да њима нико не оспорава право да се осећају онако како се осећају, јер национално опредељење се може одређивати објективно али и субјективно. Њихово позивање на људска права у овом случају бива неумесно јер управо они својим активностима крше права огромне већине. С обзиром да немају потпору међу влахофоним становништвом, теже инцидентима а тиме проблем постављају на једну знатно ширу основу. У том контексту ваља посматрати и догађај око Короглашке цркве.

Битка на Ровинама се датира у 1395. год. Средњевековна Влашка (данашња Румунија) је била следећа у низу држава на удару Османлија. Турски султан Бајазит је кренуо на влашког војводу Мирчу са огромном војском коју нису чиниле само турске снаге већ и снаге покорених вазалних хришћанских држава. У судбоносном сукобу попут онога од пре 13 векова "Дакија бива покорена". Према прихваћеним ставовима многих историчара, у пресудној битки су на страни Бајазита учествовали и бројни хришћански вазали међу којима је био и Марко Мрњавчевић (по народним епским песмама познатији као Краљевић Марко), иначе син Вукашина Мрњавчевића, великог српског властеле и феудалца области Македоније и северне Грчке. Према легенди коју потврђују штури историјски извори, Марко гине у тој битки. 0 манастиру Короглаш писало је доста аутора. Феликс Каниц је 1868. год у својој публикацији "Србија" објавио први пут писане податке о овом манастиру. Поред Каница, писали су и Ризнић и Кнежевић а свакако треба поменути и Цетињски летопис на основу кога професор Новаковић описује историјске прилике овога краја. Сама црква је једнобродна грађевина која припада скромној варијанти моравске школе и према свим показатељима зидана је крајем XIV и почетком XV века, непосредно после битке на Ровинама. Исти тип цркве је и у манастиру Букову који датира из нешто ранијег периода, чији стил и сачуване фреске Свете Богородице и Архангела Михајла указују на патронат краља Милутина. Оно што карактерише короглашку цркву јесте огромна некропола. Гробови старијег сахрањивања су испод самог темеља манастира и могу се датирати у XII век, а гробови млађег периода су из краја XIII века и карактеристични су по великим каменим плочама декорисаним крстовима различитих димензија. У гробовима су нађени дворуки мачеви "вуковци" који на себи имају златом таушираног вука, што преставља ознаку квалитета и синвол српских средњевековних тешко оклопљених коњаника. Манастир је више пута рушен од стране Турака. Од материјала рушених хришћанских богомоља, Турци би градили џамије, хамаме, ограђивали путеве и правили мостове за потребе саобраћаја њихове војске. Каниц наводи да је пронашао камен узидан у мосту код данашњег Србова на коме је на старословенском писало: "здје замче краљ Марко", што у преводу значи: "овде је престао да живи краљ Марко". Камен је извађен и пренешен на чување у Среско начелство у Неготину.
У оно време није било развијене националне свести, па би смо могли рећи да су око манастира Короглаш гробови хришћана различитих етничких структура. Остају без основа наводи према којима је ово место, сакрално место искључиво прекодунавских Влаха (данашњих Румуна).

Но, вратимо се у данашње време и сагледајмо још један аспект различитости двеју етничких заједница које раздваја Дунав. Један од њихових "аргумената" лежи у сличности два језика, наводећи да је данашњи влашки само архаична варијанта и дијалекат румунског језика. Влашки језик је у прошлости био језик ширег подручја Балкана, који је до данас опстао у оквиру етничких оаза поменутих области на којим живе данашњи Власи. Српски и хрватски језик је готово идентичан по својој конструкцији, па је неспорно да су то ипак два различита народа. Иако је време уградило неке нове компоненте, влашки језик и даље преставља један од старијих Језика Европе. Данашњи румунски језик, који је иначе проистекао из општег влашког, као граматички уређенији Је временом и кроз реформе попримио неке нове лингвистичке контуре, док је влашки задржао стари начин изражавања. Ова два језика се не разликују само дијалектално већ и конструкцијски у неким сегментима лингвалне форме.

Из претходно излаганог се може закључити да постоји јасна диферентност између данашњих Румуна и Влаха источне Србије. Они су тако близу а тако далеко једни од других, јер граница између њих није заснована само на некадашњем Лимесу већ и на својственој етногенези, историјском раздвајању романског елемента, друштвено-политичким, културним и привредним утицајима са различитих страна. Са друге стране, данашњи Срби, у етничком смислу, не би били оно што јесу да није било старих Влаха који су учествовали у њиховој етногонији, а данашњи Власи србијанског истока не би били оно што јесу да није било израженог уплива српског етничког елемента.
Процес даље симбиозе и мешање становништва различитог порекла на простору источне Србије је и данас актуелан и у том контексту треба посматрати питање Влаха и њиховог устројства у шири корпус српског народа. Ова заједница са свим својим особеностима заслужује много већу пажњу него што јој се придаје. Очување њиховог језика, традиције, обичаја и духовне културе лежи на самим припадницима ове заједнице, али исто тако, оно мора бити један од важних задатака српских политичких и културних институција. Њихова различитост и специфичност представља богатство српског народа, али она не сме остати само на нивоу очувања фолклорне традиције већ и других елемената неопходних за опстанак ове заједнице. Она је ту, она постоји и ваља предузети одређене кораке у правцу њене даље економске, политичке, верске и културне интеграције уз очување њихове особености.

Дарко Прстић